Vladimir Pavićević

„Nemačka država je republika, a ko sumnja dobiće po glavi!“ napisao je Alfred Deblin u čuvenom romanu Berlin-Aleksanderplaz, koji je oslikavao mračnu i bednu pozadinu Vajmarske republike neposredno pred dolazak nacista na vlast. I danas, kao i tada, raskorak između normativnog i stvarnog ostaje suštinski problem uspostavljanja liberalnog demokratskog poretka. Naime, ako je suditi po ustavnom uređenju i pratećim zakonima, Srbija je demokratska država. Međutim, zagrebe li se samo malo po površini ove fasadne demokratije teško je oteti se utisku da je uprava države oligarhijska, sastavljena od imućnih tajkuna i ka biznisu usmerenih političara, uglavnom šefova političkih stranaka i njima najbližih. Spoj prve i druge grupe obezbeđuje preduslove za nastanak oligarhije, vlasti malenog kruga imućnih. Ova ocena karaktera jednog političkog poretka nije nova, korišćena je još pre dva ipo milenijuma za opis oblika vladavine u pojedinim grčkim polisima.

Ono što Srbiju u ovom opisu ipak čini posebnom jeste očigledna namera nekolicine moćnih da ovakav sistem trajno osiguraju institucionalnim i zakonskim mehanizmima kojima se stvara privid postojanja demokratije, koji se samo fingira simuliranjem određenih formi demokratskog delanja, dok sadržinu politike po svojoj volji stvaraju oligarsi. Ovom interesu podređeno je i institucionalno komponovanje srpske fasadne demokratije. Pokušaću da ilustrujem ovu tezu uvidom u karakter i efekte Zakona o izboru narodnih poslanika za Skupštinu Republike Srbije i Zakona o političkim strankama.

Zakonom o izboru narodnih poslanika predviđeno je da se poslanici biraju u Srbiji kao jednoj izbornoj jedinici, nakon čega se mandati raspoređuju srazmerno broju osvojenih glasova, i to sistemom najvećeg količnika. Zagovornici modela da cela država treba da bude jedna izborna jedinica uglavnom smatraju da se time u najvećoj mogućoj meri preslikava volja građana, i to za čisti demokratski sistem zaista važi. Nasuprot tome, u formi fasadne demokratije koju imamo u Srbiji danas, ovakav sistem izbora narodnih poslanika upravo pospešuje sistem vladavine oligarha. Svoj udeo u vlasti oni obezbeđuju na prilično jednostavan način – usmeravajući deo svog imetka ka šefovima političkih stranaka kako bi u pretpostavljenom četvorogodišnjem periodu funkcionisanja vlasti svi političari bili uvezani u interesnu mrežu. Budući da je sticanje bogatstva svrha politike u Srbiji, nije teško zamisliti kako ovaj sistem svim zainteresovanim stranama obezbeđuje upravo ono što žele. Šefu stranke ostaje da obezbedi kontrоlu nad svim poslanicima koji su u njegovoj kvoti. Tako smo, otkako je mišljenjem Ustavnog suda i definitivno potvrđeno da mandat pripada poslaniku, a ne njegovoj stranci, bili svedoci upotrebe različitih mehanizama derogiranja poslaničke autonomije – od uterivanja straha u kosti pretnjama i prikupljanja kompromitujućeg materijala do kolektivnih zaklinjanja na vernost poslaničkih grupa pred crkvenim oltarom.

U cilju zaokruživanja ovog nakaradnog sistema, u 2009. godini je usvojen i Zakon o političkim strankama. Zakonom je predviđeno da ja za osnivanje političke stranke potrebno 10000 potpisa punoletnih i poslovno sposobnih državljana Srbije umesto 100 potpisa istih takvih državljana Srbije kako je bilo predviđeno ranijim zakonom. Argument predlagača bio je da treba smanjiti broj političkih stranaka kako bi se u ovu sferu uveo red u državi. Ostavimo sada po strani pitanje ustavnosti ovog zakona i legitimnosti odluke kojom se sužava nivo prava koji je predviđen ustavom i zamislimo se nad sledećim.

Da bi politička stranka mogla da bude upisana u registar, koje inače vodi ministarstvo nadležno za upravu, neophodno je podneti prijavu za upis u registar koja, između ostalih stvari, sadrži overe svih 10000 potpisa i potvrde o upisu svih 10000 potpisnika osnivača u birački spisak. Overa svakog potpisa se plaća, kao i dobijanje potvrde o upisu u birački spisak. Kada se izračunaju samo troškovi overe potpisa i potvrda koje je potrebno pribaviti za svakog punoletnog i poslovno sposobnog građanina Srbije koji želi da učestvuje u osnivanju političke stranke, dobija se iznos od najmanje 50000 evra. U siromašnoj zemlji, u kojoj su političari decenijama delali tako da erodiraju poverenje u sistem i namere upravljačke elite, i u kojoj se neopisivo često kao građani susrećemo sa raznim prevarama, lako je zamisliti da među građanima postoji izražena sumnja u svaki zahtev da finansijski pomognu ideju za formiranje nove političke stranke. Otud onima koji nemaju 50000 evra, (ovde nam pomaže Konfučijeva misao da je u državi u kojoj vlada haos sramota biti bogataš),  a žele da sa bave politikom ostaje da se jave svom imućnom prijatelju koji će obezbediti ulaznicu za klub i time i pre rođenja sahraniti bilo kakav pokušaj promene trulog sistema.

Očigledno je, dakle, da se u Srbiji pravo na političko organizovanje svelo na plaćanje ulaznice za sami pokušaj da se uđe u klub. Važno je naglasiti da je to pokušaj budući da rešenje o upisu stranke u registar donosi Ministarstvo, a ako Ministarstvo odbaci prijavu za upis, može se pokrenuti upravni spor. Zakonska rešenja o ulozi Ministarstva u proceni papira koja se podnose ostavljaju Ministarstvu ogromnu mogućnost arbitrarnog odlučivanja i odugovlačenja postupka što u krajnjem vodi ka upravnom sporu. A time se, umesto prilike da koriste svoje ustavno pravo na političko organizovanje, građani zainteresovani za drugačiju politiku sapliću u svakoj mogućoj prilici.

Nema sumnje da sve parlamentarne političke stranke u Srbiji čine deo ove pokvarene vladavine, ali je jednako očigledno da nije izborni sistem proizveo takvu vladavinu već su oligarsi osmislili najbolji način da formu demokratije u vidu izbornog zakonodavstva i načina formiranja političkih stranaka  prilagode sistemu koji su stvorili. Da je stvar baš takva bilo je naročito jasno nakon propasti ideje o novom zakonu o izboru narodnih poslanika za koji se tvrdilo da se priprema tokom 2009. godine i koji je trebalo da uvede značajne promene izbornog zakonodavstva pre svega kada je reč o broju izbornih jedinica pa i unošenju izvesnih elemenata većinskog sistema u proporcionalni, koji bi u osnovi bio očuvan. Najava ovog predloga zakona smestila je sve stranke u jedinstveni front protiv promena jer bi to za političku i tajkunsku oligarhiju bilo srazmerno cunamiju.

Imajući u vidu navedeno, postaje jasnije zašto nijedan tzv. reformski zahvat u poslednjih osam godina nije doveden do kraja. Mantra o nedostatku političke volje u sebi krije veliku snagu zamršenih interesa usmerenih ka očuvanju srpske fasadne demokratije, u kojoj se reformom pravosuđa naziva puka zamena igrača u sudstvu i tužilaštvu, reformom sistema informisanja naziva proces potpunog zatvaranja medijske sfere, a suština ekonomske tranzicije svodi na proces dalje tajkunizacije. Nije taj sistem samo nakaradan i nemoralan, već i politički kratkovid. Ne ostavlja prostora za institucionalno iskazivanje nezadovoljstva, tera ljude na ulicu, a jedini razlog zbog kojeg na njoj nisu je u tome što ih istovremeno depolitizuje, gura u očajanje i uverava da ne može biti drugačije. Nije stoga ni čudo što toliko dobronamernih ljudi u susret izborima 2012. najavljuje svoj revolt ubacivanjem praznog ili belog listića. Moje je mišljenje, međutim, da bi naši prazni listići predstavljali i konačnu pobedu fasadne demokratije. Građanima koji se pitaju ima li nam izlaza, ostaje da razmišljaju o alternativi. Za mene nema dileme da prazni listić nije alternativa, to je domišljatost lucidnih. Previše čista za ovaj glib.

Filed under: Vladimir Pavicevic by Vladimir Pavicevic
No Comments »

Pre nekoliko nedelja čitali smo u jednom dnevnom listu tekst, zatim i izjave, Aide Ćorović o radikalizaciji prilika u Sandžaku. Autorka je argumentovala da ratoborni muftija Zukorlić svojim zapaljiivim govorima i prakičnim delanjem na terenu pojačava napetosti, što je u suprotnosti sa pozicijom verskog glavešine koja mu nalaže upravo suprotno – da nastoji da doprinosi harmoničnim odnosima i negovanju tolerancije među ljudima različitih verskih i drugih opredeljenja. Muftija Zukorlić je, odgovarajući na kritike, saopštio da je Aida Ćorović anonimna ličnost u Novom Pazaru, da je samim tim nevažna, odbio je sa njom da razgovara u jednoj televizijskoj emisiji, a u istoj onoj dnevnoj novini se pojavio i tekst podržavateljke muftije Zukorlića u kojem je rečnikom devedesetih sasuta gomila uvreda na račun Zukorlićeve kritičarke.

Zanimljivo je da je, i pre i nakon objavljivanja tog teksta, za stanje u Sandžaku Aida kritikovala i vlast u Srbiji. Najpre je kritikovala vlast za nečinjenje u pogledu stvaranja uslova za normalan suživot ljudi u ovom delu Srbije, potom je kritiku proširila tvrdeći da su njeni predstavnici učestvovali u pripremama za podelu Islamske zajednice u ovoj regiji i time zaoštrili već napetu situaciju. Svoju kritiku usmeravala je na vlast u celini, zatim konkretnije na ministra za ljudska prava Čiplića, a sve to ne bi bilo dovoljno kada ne bismo pomenuli i uticaje formalnih i neformalnih delova obaveštajnih službi. Nakon što joj je prećeno, primio ju je predsednik Srbije, koji je tu priliku uglavnom iskoristio za lični marketing, a samo delom i za stvarnu podršku ugroženoj građanki.

Utisak je da se Aida u višegodišnjem delanju u nevladinom sektoru dosledno bori za jasan cilj – poboljšane uslova života i razvijanje tolerancije među ljudima u Sandžaku. Na suparničkoj strani su se našli svi koji stanje u Sandžaku posmatraju kroz prizmu ličnih ili veoma uskih, partikularnih, interesa i tu su jednako opasni i loši muftija, jedan i drugi, kao i pripadnici političke elite u Srbiji, računajući tu deo koji je na vlasti kao i deo koji je u opoziciji. Zajedničko svima njima je što ljude u Sandžaku posmatraju kao izborno ’testo’ koje se da lako oblikovati, dok se egzistencijalna ugroženost velikog broja ljudi vešto stavlja u stranu kroz manipulaciju osetljivom temom kao što je vera. U ruini srpskog javnog i političkog prostora postupanje hrabre žene, Aide Ćorović, i njen poziv da se borimo protiv autoritarnosti, samovolje i bezobrazluka zaslužuje podršku i poziv da joj se priključimo u ovoj borbi, kako bismo pokušali da stvorimo alternativu nametnutom načinu mišljenja i delovanja.

Filed under: Vladimir Pavicevic by Vladimir Pavicevic
1 Comment »

Pogleda li oko sebe, građaninu Srbije je teško da poveruje da živi životom dostojnim 21 veka. Uzmimo skorašnje primere iz naše štampe da bismo ilustrovali ovo zapažanje.

Upravo je u Blicu nedavno objavljena ispovest sestre čoveka, koji je početkom januara ove godine umro u starom sanitetskom vozilu, kojim je transportovan iz Beograda u Užice. Tek operisan od tumora u stomaku, nastradali čovek je vožen bez medicinske pratnje kolima užičkog Doma zdravlja. U sanitetu, u kojem nije bilo ni grejanja, sa jednim ćebetom kao jedinim ogrevom, on je, već iznuren bolešću i operacijom, cvokotao od hladnoće i na kraju, kako svedoči njegova sestra, umro kao pseto.

Na drugom mestu mogli smo pročitati da je sve veći broj građana u Srbiji koji ne izmiruju dugovanja po računima za struju. Niske zarade ili nemanje nikakvog posla prisiljava ljude da se redom odriču jedne po jedne stvari. Ako se nema novca dovoljno za hranu, onda i korišćenje električne energije dođe kao luksuz, pa ga se zato što je luksuz valja i lišiti. Tako se dešava da čitave porodice u Srbiji noć dočekuju sa upaljenom svećom, štedeći na taj način novac za hranu. Izgleda skoro neverovatno da se u prosvećenom delu sveta u drugoj deceniji 21. veka sveća koristi kao izvor svetlosti i toplote.

A onda nas, s vremena na vreme, obaveste kako je još jedna država ratifikovala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i kako je to dokaz jasnog evropskog usmerenja Srbije. U talasu političkih paradoksa ne čudi što nam se brojanje ratifikacija, a ne naše svakodnevno iskustvo, plasira kao merilo dobrog života u Srbiji. Pogledamo li kroz prozor vidimo, pak, da smo dospeli u situaciju koja ogoljeno pokazuje koliko je u zajednici koju činimo obezvređen ljudski život. Je li to život kakav želimo?

Filed under: Vladimir Pavicevic by Vladimir Pavicevic
3 Comments »

Krajem 2010. godine predstavnicima vlasti u Srbiji poslata su dva važna dokumenta iz Brisela. Najpre je Evropska komisija početkom novembra objavila sadržaj redovnog godišnjeg Izveštaja o napretku koji je Srbija postigla u procesu evropskih integracija u prethodnih godinu dana. Čitanje izveštaja je svake godine prilika da se ocene dometi reformskih zahvata u različitim oblastima i utvrdi koliko smo se promenili i je li promena na bolje. Nepunih mesec dana kasnije, član Evropske komisije za proširenje Štefan File uručio je u ime Komisije premijeru Cvetkoviću Upitnik, čime je u formalnom smislu označeno da Srbija pravi novi korak ka punopravnom članstvu u Evropskoj uniji. Osnovno pitanje kojim ćemo se baviti u ovom tekstu tiče se pokušaja da na osnovu sadržine ova dva dokumenta utvrdimo da li deklarativno zalaganje koalicije na vlasti za evropsku Srbiju postoji i suštinski.

Objavljivanje izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije za 2010. godine nije izazvalo naročite reakcije među političarima. Za deo koji je na vlasti to može biti sasvim razumljivo, budući da činjenice koje sadrži izveštaj ubojito potvrđuju sumnju u evropsku orijentaciju postojeće vlade, dok deo iz opozicije, inače antievropski usmeren, nije znao šta bi sada sa time. Otud je postojao osećaj da bi i jedni i drugi najviše želeli da vreme nakon objavljivanja ovog dokumenta teče brže nego što je to moguće, da se ubajati ako ništa drugo a ono sećanje na njega, pa da se pređe na druge teme. Ova simfonija vlasti i opozicije na primeru nastupa u odnosu na sadržinu papira koji je za građane Srbije veoma važan možda i ne govori dovoljno o koheziji elite koja se urotila protiv svojih građana, ali govori jasno da nijedan deo političke elite ne raspolaže idejama, predlozima a na kraju ni politikama kojima građanstvu nudi jasan put ka određenom cilju i poboljšanju uslova u kojima ljudi u Srbiji žive.

Štaviše, najnoviji izveštaj Evropske komisije sadrži ocene koje nas suočavaju sa time da ova Vlada ne samo da ne radi dovoljno na eliminisanju postojećih prepreka u procesu evropske integracije Srbije već sama stvara i nove. Ta nova prepreka, koju nije izmislio neko spolja već smo je stvorili mi sami i koja će po svojoj težini biti jednaka preprekama poput Haga i Kosova, zove se pravosuđe i reforma pravosuđa koja se sprovodi nešto više od poslednjih godinu dana. Autori izveštaja Evropske komiije su zapisali da je pravosudna reforma u Srbiji inkompatibilna sa standardima koji u pogledu načina i principa u toj oblasti postoje u Evropskoj uniji a da je pitanje pravosuđa ključno pitanje evropskog partnerstva. Upravo u toj oblasti, vlast u Srbiji je napravila brljotinu. U izveštaju je zapisano da reforma pravosuđa u Srbiji u mnogim aspektima izaziva ozbiljnu zabrinutost. Reizbor sudija i tužilaca obavljen je po proceduri koja nije transparentna, čime je doveden u pitanje princip nezavisnosti nosilaca pravosudnih funkcija. Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca radili su tako da postoji sumnja u političke uticaje na njihovo delanje i odlučivanje.

U izveštaju se dodaje da kriterijumi za reizbor, koji su prethodno razvijani u saradnji sa Venecijanskom komisijom, uopšte nisu primenjeni, niti su neizabrane sudije i tužioci dobili odgovarajuće objašnjenje za to što nisu izabrani. Osim toga, naglašava se da se proces izbora sudija i tužilaca odvijao dok Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca nisu delovali u stalnom sastavu, kao i da manjak profesionalaca iz struke ukazuje na mogućnost dodatnih uticaja iz sfere politike. Predsednici novouspostavljenih sudova još uvek nisu izabrani, uprkos tome što je zakonski rok za to istekao u martu i u julu 2010. godine. Ukupno posmatrano, moglo bi se reći da je tzv. reforma pravosuđa u Srbiji delom bila politička igra u kojoj su jedni pokušali da zamene deo tuđih figura svojima, a preostali deo je izabran kroz prebijanje računa različitih aktera.

I to nije sve, u izveštaju je dobar deo posvećen analizi rada regulatornih tela i naročito načinima na koji vlast ometa njihov rad. Ovim delom se samo jasnije pojavljuje celokupna slika o institucionalnoj neizgrađenosti Srbije. Državna revizorska institucija je najpre imala problema sa osiguranjem prostora i ljudstva za svoj rad, dok je docnije, a naročito u 2010. godini, izostajala bilo kakva značajnija kritička opaska pre svega na rad izvršnih organa vlasti. Komisija za hartije od vrednosti je izgubila svaki kredibilitet još tokom afere Danon, a mišljenja Komisije za zaštitu konkurencije su potpuno zasenjena autoritetima delova izvršne grane vlasti i neinstitucionalizovanih grupa koje pored ekonomske uživaju i političku moć. Naročito zanimljiv slučaj čine dva tela koja se bave korupcijom – Vladin Savet za borbu protiv korupcije i Agencija za borbu protiv korupcije. I jedni i drugi pokušavaju da doprinesu smanjenju koruptivnih aktivnosti u Srbiji ali se kao kočničar tog pokušaja javlja vladajuća elita u Srbiji koja normativno a i u praksi različitim mehanizmima ometa delovanje ovih tela.

Ako se tome dodaju standardne zamerke o tome da je potrebno raditi više na realizaciji usvojenih strategija i politika i punoj primeni usvojenih zakona, potom o tome da često ne postoji bilo kakav planski rada unutar Vlade što postaje vidljivo kada različiti ministri saopštavaju da će povodom iste stvari Vlada preduzeti mere koje su potpuno različite (primer učešća predstavnika Srbije na uručenju Nobelove nagrade za mir ili toga treba li nelegalno izgrađeni objekti da budu legalizovani besplatno) onda se jasno uočava da je za ovih godinu dana Srbija napravila vrstu regresije u odnosu na proklamovani cilj približavanja evropskom životu. Ta regresija se ogleda i u ekonomskoj sferi koja otkriva strukturne probleme srpske privrede, veliki procenat nezaposlenih ljudi i sve izraženije siromaštvo. Skoro da je nepotrebno navesti da trgovina narkoticima i pranje novca i dalje bujaju u Srbiji, kako bi se stekao utisak o punoći skepse koju usmeravamo prema evropejstvu srpske vlade.

Neko bi pomislio da ovaj utisak može biti varka imajući u vidu da je u formalnom smislu Srbija napravila korak napred u procesu evropske integracije budući da je stigao Upitnik i da su svi živi angažovani na popunjavanju rubrika za odgovore. Samo dobijanje Upitnika jeste u teničkom smislu korak dalje, ali proces popunjavanja i sadržina onoga što će da čine odgovori ponovo nas usmeravaju ka upitanosti o tome želimo li u zaista u Evropu. Za dublju analizu moraćemo sačekati da se odgovori prikupe, kompletiraju i pošalju. Međutim, kuknjava koja dopire iz svih delova državne administracije koja se ovim poslom bavi navodi nas na pomisao da njegovo popunjavanje predstavlja ozbiljan problem, uprkos tome što smo jedna od poslednjih država Jugoistočne Evrope koja se sa Upitnikom susreće i što smo se maksimalno okoristili iskustvima naših suseda. Zašto je to tako?

Dva su razloga. Jedan leži u samoj državnoj administraciji, koja je okoštala i nespremna za promene. Pozitivna ocena naših administrativnih kapaciteta, koja se (sam Bog zna kako i zašto), provlači iz izveštaja u izveštaj Komisije o napretku, zapravo je pogrešna. Ponosni što nam je administracija pohvaljena, željni komplimenata, mi smo, umesto da ukažemo na pogrešnu procenu, i sami poverovali u nju, iako dobro znamo šta smo i kakvi smo. Samo je pitanje vremena kada će nam se ova samoobmana obiti o glavu, i vrlo je verovatno da će popunjavanje Upitnika biti taj momenat. Tim pre što, sve i da ume, državna administracija neće znati šta da odgovori na mnoga pitanja. Upitnik predstavlja presek trenutnog stanja naše države. Ono nije dobro, a političari će tražiti da deluje što impresivnije. U korenu oba problema je zajednički imenitelj – pogrešno shvatanje evropskih integracija, koje se doživljavaju kao sredstvo za promociju, a ne kao dragocena pomoć u transformaciji jednog trulog sistema.

Naše početno pitanje glasilo je: Da li deklarativna evropska orijentacija vlasti u Srbiji jeste stvarna orijentacija? Analizirajući dva dokumenta koja su u Srbiju stigla iz Evropske komisije mogli bismo zaključiti da je evropska orijentacija srpske vlade upitna i da postoji samo dok članovi Vlade i predsednik Repubilke procenjuju da njihove stranke i oni sami od toga mogu da imaju neke fajde. Da paradoks bude veći, stvar koja je sama po sebi znak napredovanja ka Evropi makar u teničkom smislu, naši vladajući su uspeli da pretvore u nemar i konfuziju koja inače prati vođenje države i u poslednje dve ipo godine. Zaključujemo da smo za godinu dana postali udaljeniji od Evrope i što je važnije da postaje sve jasnije da smo kočničari mi sami a ne neko izvan.

Filed under: Vladimir Pavicevic by Vladimir Pavicevic
1 Comment »

Evropski parlament je u okviru plenarnog zasedanja u Strazburu 15. decembra organizovao ceremoniju uručenja nagrade Saharov za slobodu mišljenja. Nagrada se dodeljuje osobama ili organizacijama koje su doprinele razvoju ljudskih prava, demokratije i vladavine prava, a ovogodišnji dobitnik je kubanski disident i borac za ljudska prava Giljermo Farinjas. Zanimljivo je da Farinjas, koji je zbog svoje borbe za ljudska prava više od deset godina proveo u kubanskim zatvorima i štrajkovao glađu 23 puta, nije mogao lično da primi nagradu pošto mu vlasti na Kubi nisu dozvolile da napusti zemlju.

Slično se desilo kineskom disidentu Liju Sjaobou, dobitniku Nobelove nagrade za mir za 2010. godinu. Sjaobo je nagradu zaslužio doslednim zalaganjem i borbom za ljudska prava u Kini, predlozima da se Komunistička partija Kine reformiše i da se obezbedi sloboda građanima ove države. Poput Farinjasa na Kubi, ni Sjaobo nije mogao da doputuje i primi nagradu jer mu kineske vlasti nisu dozvolile da napusti zemlju. Da ironija bude veća, vlasti u Kini su organizovale paralelnu dodelu sopstvene nagrade za mir sledeći primere Hitlerove Nemačke i Staljinovog Sovjetskog Saveza. Jasna poruka u sva tri slučaja jeste da se ljudska prava posmatraju kao sredstvo u taktičkoj borbi između aktera na međunarodnoj sceni a ne kao cilj po sebi.

Ovo „utilitarno“ shvatanje ljudskih prava je među političarima zarazno kao neka boleština, a srpska je vladajuća elita jasno pokazala ozbiljne simptome. Kako drugačije tumačiti izjavu Mirka Cvetkovića da je neodlazak predstavnika Srbije na uručenje nagrade u Oslo taktička odluka, ili stav Vuka Jeremića da ljudska prava jesu važna, ali da bilateralni odnosi sa Kinom predstavljaju najviše nacionalne interese? Dok ceo prosvećeni svet slavi ljudska prava kao najvišu civilizacijsku vrednost i borcima za ljudska prava upućuje najveće pohvale, „taktičari“ iz srpske vlade se bore za naklonost lidera Kine, Kube, Venecuele i drugih država u kojima ljudski život malo vredi. Kako stanje stoji, sa zebnjom otvaram novine očekujući vest da srpska vlada podržava odluku Kube da ne dozvoli Giljermu Farinjasu odlazak u Strazbur kako bi primio nagradu; da istog dana organizuje sopstvenu nagradu za ljudska prava, demokratiju i vladavinu prava kojoj daje naziv Kastro; a da argument za sve to glasi „taktika“. 

Filed under: Vladimir Pavicevic by Vladimir Pavicevic
No Comments »

Kada je predsednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije Čedomir Čupić upozorio letos da bi moglo da se desi da građani plate cenu odnosa vlasti prema problemu korupcije, glasnici vlasti su se nadmetali da pokažu kako Čupić nije u pravu. Izveštaj Evropske komisije za Srbiju za 2010. godinu potvrđuje da je Čupić upravo dobro primetio da je korupcija opšteprisutna u Srbiji, da predstavlja jedan od najozbiljnijih problema koje živimo i da odnosom prema Agenciji vlast saopštava da nije naročito zainteresovana za njegovo rešavanje.

U trenutku kada se javnosti saopštava kako dobijanje upitnika Evropske komisije označava veliki pomak u evropskoj integraciji Srbije, ista ta evropska institucija tvrdi da vlast u Srbiji više radi na sprečavanju rada Agencije za borbu protiv korupcije nego što je podržava. To sprečavanje ogleda se u dodatnom ograničavanju nadležnosti ove Agencije, u kresanju sredstava, prostorija i ljudstva neophodnih za njen rad, te u obezubljivanju - Agencija ne može sama da sprovodi istragu i sankcioniše aktere koji su upleteni u korupciju.

Valja tome dodati i saznanje da vladajuća elita u Srbiji kontinuirano minimizira značaj aktivnosti Vladinog Saveta za borbu potiv korupcije time što alarmantne analize predsednice Saveta Verice Barać obično arhivira u kantama za đubre i tako javnost „štiti“ od saznanja o teškim primerima korupcije. Tako se i na ovom primeru Srbija ukazuje kao neuređena država u kojoj su institucije nerazvijene, u kojoj neinstitucionalizovane grupe imaju ogromni uticaj i u kojoj, upravo zbog takvih uslova, korupcija jeste postala sistem.

Ako su i Čupić i Baraćeva u pravu kada tvrde da nema podrške stvarnoj borbi protiv korupcije, i ako su predstavnici vlasti u pravu kada tvrde da je popunjavanje upitnika još jedan korak napred u evropskoj integraciji Srbije, onda se može doći do zaključka da su postojanje korupcije i približavanje Srbije EU komplementarne stvari. Otud ne bi bilo iznenađenje ako bi parola proevropskih stranaka u Srbiji na sledećim izborima glasila I KORUPCIJA I EVROPA. To, na žalost, nije šala. U zemlji u kojoj je korupcija postala način života, u kojoj se korupcijom rađamo, školujemo, dobijamo posao, a naposletku i grobno mesto, ta parola bi imala ozbiljnih izgleda na uspeh.

Filed under: Vladimir Pavicevic by Vladimir Pavicevic
2 Comments »

Kada je pre godinu dana objavljen izveštaj Evropske komisije za Srbiju za 2009. godinu, ministri u Cvetkovićevoj vladi su se rastrčali po medijima kako bi brže bolje taj izveštaj proglasili najboljim do tada. Naročito se isticao ministar Jeremić, koji je tvrdio kako on i vlada čiji je član hitro ostvaruju sve definisane ciljeve, i Evropu i Kosovo, pa i ostalo. Sadržinom tog dokumenta se, međutim, sugerisalo da postoji veliki broj oblasti u kojima je vlast u Srbiji bila neuspešna ili neefikasna a da se Srbija jedva pomera na evropskom putu. Ministar se primirio tek nakon letošnjeg kosovskog debakla, čime je postalo jasno da vlada Srbije ni u jednom zacrtanom cilju ne ostvaruje rezultate.

Godinu dana kasnije, obelodanjen je izveštaj za 2010. godinu. Za razliku od prošlogodišnjeg novi izveštaj nije bio naročito inspirativan ministrima, pa su se na dan kada je postao dostupan javnosti komentarima oglasili samo predsednik Srbije i ministarka pravde. Glasnuo se doduše i Božidar Đelić, ali standardno efemernim opaskama. Razlog tome može biti što je u ovogodišnjem izveštaju reforma pravosuđa ocenjena toliko loše da je moguće zamisliti da taj problem postane nova kočnica u evropskoj integraciji Srbije, i to problem koji ne bi bio jedan od nasleđenih iz devedesetih već stvoren u zenitu vladavine Demokratske stranke.

Tadić i Malovićeva su upravo komentarisali deo izveštaja koji se odnosi na reformu pravosuđa. Tadić je saopštio da proces pravosudnih reformi u Srbiji treba da bude dovršen po standardima Evropske unije i da on, autoritetom predsedničke funkcije, ohrabruje činioce pravosudnog sistema da nastave dalje sprovođenje reformi. Snežana Malović je izjavila da će rad na reformi pravosuđa biti nastavljen u saradnji sa evropskim partnerima i da očekuje da će izveštaj za 2011. godinu jasno ukazati na napredak i jačanje nezavisnosti pravosuđa. Osim što je očigledno da su izostale reči samohvale u pogledu evropske integracije Srbije, specifičnost u pogledu reakcija na ovogodišnji izveštaj Evropske komisije tiče se jasne fokusiranosti na deo u kojem su predstavljeni dometi pravosudne reforme. I odmah se pitamo šta li je motivisalo Tadića i Malovićevu da se u odnosu na celokupni izveštaj usmere na ne više od dve stranice koliko pokriva deo o pravosuđu.

Odgovor postaje jasan čim se pročita taj deo izveštaja. Tamo je zapisano da je pravosudna reforma u Srbiji inkompatibilna sa standardima koji u pogledu načina i principa u toj oblasti postoje u Evropskoj uniji i dodaje se da je pitanje pravosuđa ključno pitanje evropskog partnerstva. A u toj oblasti koja po važnosti ne zaostaje za Hagom i Kosovom, vlast u Srbiji je napravila brljotinu. Evropska komisija tvrdi da reforma pravosuđa u Srbiji, kojom su, da i to dodamo, upravljale Snežana Malović i Nata Mesarović, u mnogim aspektima izaziva ozbiljnu zabrinutost. U izveštaju piše da je reizbor sudija i tužilaca obavljen po proceduri koja nije transparentna čime je doveden u pitanje princip nezavisnosti nosilaca pravosudnih funkcija. Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca radili su tako da postoji sumnja u političke uticaje na njihovo delanje i odlučivanje.

U izveštaju se dodaje da kriterijumi za reizbor, koji su prethodno razvijani u saradnji sa Venecijanskom komisijom, uopšte nisu primenjeni, niti su neizabrane sudije i tužioci dobili odgovarajuće objašnjenje za to što nisu izabrani. Osim toga, naglašava se da se proces izbora sudija i tužilaca odvijao dok Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca nisu delovali u stalnom sastavu, kao i da manjak profesionalaca iz struke ukazuje na mogućnost dodatnih uticala iz sfere politike. Predsednici novouspostavljenih sudova još uvek nisu izabrani uprkos tome što je zakonski rok za to istekao u martu i u julu 2010. godine. Ukupno posmatrano moglo bi se reći da je tzv. reforma pravosuđa u Srbiji delom bila politička igra u kojoj su jedni pokušali da zamene deo tuđih figura svojim a preostali deo je izabran kroz prebijanje računa različitih aktera čime je omogućeno da se opet nečiji ubace u ekipu. Ne bi to izgledalo strašno u državi u kojoj se za drugačije i ne zna da najjači zagovornici takvog načina nisu oni koji sebe najglasnije predstavljaju kao nosioce evropske ideje u Srbiji i koji će, kako stvari stoje, svoje evropejstvo nuditi kao najjači adut u kampanji za sledeće izbore.

Dodatno zabrinjava što primedbe i sugestije u pogledu reforme pravosuđa koje je precizno i žustro navodila Vesna Rakić-Vodinelić na stranicama Peščanika ili Vesna Pešić u Skupštini Srbije nisu uzimane ozbiljno, čak su dale povoda za obračunavanje sa kritičarima. Bilo je, dakle, potrebno da se oglasi evropska institucija kako bi se prihvatilo da postoje očigledni propusti u jednom od najvažnijih procesa koji je u Srbiji pokrenut krajem 2009. godine.

Slično bi se moglo napisati i za odnos vlasti u Srbiji prema korupciji. Kada je Čedomir Čupić, predsednik Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, saopštio da bi zbog odnosa vlasti prema ovom pitanju moglo da se desi da cenu plate građani, perjanici vlasti su se nadmetali ko će sočnije da pokaže da Čupić nije u pravu. Izveštaj Evropske komisije za Srbiju za 2010. godinu potvrđuje da je Čupić upravo dobro primetio da je korupcija opše prisutna u Srbiji, da predstavlja jedan od najozbiljnijih problema koje živimo i da odnosom prema Agenciji vlast saopštava da nije naročito ni zainteresovana za borbu protiv korupcije. Komisija je saopštila da Agenciji za borbu protiv korupcije nedostaju sredstva, prostorije i ljudstvo, da su njene nadležnosti ograničene i da ovo telo u postojećim uslovima ne može da se na odgovarajući način bori za ciljeve zbog kojih je osnovana. Naročito se ističe nepostojanje zakonskog okvira koji bi regulisao finansiranje političkih stranaka i nemogućnost da Agencija sama sprovodi istragu i sankcioniše aktere koji su upleteni u korupciju. U svom izveštaju Komisija jasno navodi da postoje indicije da u Srbiji nema političke volje da se podrži rad Agencije za borbu protiv korupcije.

Pored ovih pitanja, mesto su pronašle i standardne teme poput nesprovođenja usvojenih politika, nepoštovanje zakona i strategija, izostanak reformi u različitim oblastima, trgovine ljudima, pranja novca i drugo. Osobenost ovogodišnjeg izveštaja je ipak u tome što se posebna pažnja posvećuje pravosudnoj reformi i jasno saopštava da ona nije urađena prema standardima Evropske unije. To posledično znači da se postojeća reforma ne može dovršiti prema evropskim standardima, kako je nagovestio predsednik Tadić, već se treba preispitati sve što je urađeno do sada i ako treba ponoviti ceo postupak. To je neophodno ako želimo da sprečimo nastajanje novih uslova za evropsku integraciju Srbije. Za odnos građana prema vlastima u Srbiji je, međutim, i dalje ključno pitanje kuda ona zapravo vodi Srbiju. Sadržina izveštaja Evropske komisije za 2010. teško bi poslužila kao argument da se Srbija kreće ka Evropi.

Filed under: Vladimir Pavicevic by Vladimir Pavicevic
No Comments »

Teško je za poverovati, ali je tako – punih 65 godina nakon sloma Trećeg Rajha u Nemačkoj je prvi put postavljena izložba posvećena Adolfu Hitleru. U Nemačkom istorijskom muzeju u Berlinu otvorena je 15. oktobra postavka pod nazivom Hitler i Nemci: narod i zločin. Postavka će biti otvorena do 6. februara 2011. godine, a putnicima koji se zateknu u Belinu u ovom periodu izrazito je preporučujem. Evo i zašto.

Postavka prikazuje odnos između diktatora i onih kojima je vladao. Centralno pitanje kustosa odnosi se na pronalaženje pretpostavki Hitlerovog uspona na vlast i definisanje razloga zbog kojih je ideologija nacional-socijalizma postala široko prihvaćena sve do njenog sloma 1945. godine. Naročito jasno dominira upitanost o tome kako je bilo moguće da je veliki broj Nemaca aktivno podržavao naciste.

Postavka prati aktivnosti mladog Hitlera, daje opise zapaljivih govora kojima je punio sale pre svega u Minhenu. Govori su bili nacionalistički, antisemitski i antiboljševički, a u njima je sebe predstavljao kao nemačkog Musolinija. Iako su njegovi nastupi bili intelektualno razočaravajući, brutalnošću koja je ličila na beskompromisnost osvojio je naklonost mnogih intelektualaca od kojih su neki, poput Ditriha Ekharta (Dietrich Eckhart), postali ideolozi nacizma. Potom se prikazuju prevratničke aktivnosti koje su vodile njegovom hapšenju i nastanku dela Mein Kampf, čija su prva dvotomna izdanja i izložena u naročitoj galeriji. Posebna pažnja posvećena je Hitlerovom dolasku na vlast. Autori pokazuju da nije bilo ničega posebnog u Hitlerovoj ličnosti, što bi nagoveštavalo mesiju koji dolazi da izvuče iz bede ceo narod. Ništa u njegovoj ličnosti nije govorilo da je predodređen da ostvari ogromnu moć. Kao mladić se ničim posebnim nije izdvajao, pa njegova moć ne može biti objašnjena naročitim personalnim karakteristikama, već pre svega društveno-političkim uslovima u kojima se Nemačka našla u međuratnom periodu.

U doba velike krize, Hitler je Nemcima nudio zaposlenje, napredak, prosperitet i obnavljanje izgubljenog nacionalnog ponosa i slave. On je upravljao strahovima i nadanjima i iskoristio ih je za sebe. Njegova diktatura počivala je na upravljanju masovnim entuzijazmom i rastućoj podršci, ali i na manje vidljivom, mada neprikrivanom mehanizmu represije - nasilju i ubistvima. Nacional-socijalistička propaganda je firera slikala bojama rezolutnog i harizmatskog vođe nacije, dok se iza fasade, a kasnije otvoreno pojavljivao fanatizam i brutalnost. Tehnologija vladanja vodila je ka uništenju struktura države i diktaturi koja je počivala na rasizmu. Naročito uznemirujući čine se opisi „eutanazije“ i drugih načina ubijanja stotina hiljada ljudi koji se nisu uklapali u Hitlerovu vizihu hiljadugodišnjeg rasnog carstva. Na jednoj od fotografija se vidi proces ubijanja Jevreja izduvnim gasom u autobusu na putu do masovne grobnice. Ta slika je izrazito jaka asocijacija na mehanizam ubijanja Jevreja iz koncentracionog kampa na Starom sajmištu u Beogradu. Neprestano usavršavanje ovog sistema masovnog ubistva, koje nije prestalo do samog kraja rata jasno ukazuje na to da je rasno ludilo bilo ključna komponenta nacional-socijalističke ideologije. Ono se kao virus širilo okupiranom Evropom, odnoseći milione života i deleći ljude na zločince, žrtve i posmatrače.

Šest i po decenija kasnije, Nemačka ni po čemu ne liči na ono što je nacional-socijalizam od nje napravio. Međutim, vreme koje je proteklo ne svedoči samo o dubini ove transformacije, već i o kontinuiranom preispitavanju i samokritičnosti celog naroda u pogledu uloge koju je imao u stvaranju zločina. Nisu Nemci, kako se to često tumači, opsednuti krivicom. Naprotiv, kultura sećanja na najgroznije periode nemačkog dvadeseog veka proizvod je rešenosti da se nešto slično nikada ne ponovi. Ova izložba, koja je svakako deo tog pregnuća bi nama u Srbiji mogla biti naročito poučna shodno iskustvu devedesetih godina 20. veka. Dve decenije po izbijanju ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a više od deset godine nakon rata na Kosovu, Srbija nema snage za elementarno preispitivanje sopstvene uloge u izbijanju rata i odgovornosti za zločine počinjenje tokom devedesetih. Prevladava kultura samosažaljenja, negovanje kulta žrtve, poricanje tuđih patnji. Srbija više nalikuje na Nemačku nakon Prvog svetskog rata – ponižena, uvređena zemlja fasadne demokratije ispod koje ključaju pretpolitičke strasti.

Neprihvatanje očiglednog i nemoć da se jasno govori o devedesetim godinama izoluje Srbiju ne samo od suseda i od Evropske unije, već i od bazičnih vrednosti na kojima treba da počiva savremeno društvo. Trežnjenje će, naravno, neminovno doći, kao što je došlo i Nemačkoj koja je svojevremeno bila potopljena u Hitlerovom kultu ličnosti. Pitanje je samo koliko će vremena biti izgubljeno.

Filed under: Vladimir Pavicevic by Vladimir Pavicevic
No Comments »

Srpska Vlada je ovih dana na sva zvona širila vest da se Srbiji konačno priprema prijatno evropsko iznenađenje u vidu prosleđivanja kandidature iz Saveta ministara ka Evropskoj komisiji. Ministri su se razmetali izjavama da će Srbiji biti ponuđena kandidatura ranije nego što je to iko zamišljao, a podržavaoci vlasti iz drugog ešalona su to tumačili konstruktivnošću Srbije u pregovorima o kosovskoj rezoluciji. A onda se, tvrdili su ministri, javio problem – belgijska i holandska vlada su u tehničkom statusu pa se prijatno iznenađenje mora odložiti za najmanje mesec dana, kada će, kako je zapazio ministar Đelić, tehnički problem biti prevaziđen.

Barem dve stvari su potpuno izmišljene u ovom retoričkom ogledu srpske vlade. Iinače teško ostvarivo septembarsko upućivanje kandidature Evropskoj komisiji predstavlja se kao stahanovski podvig ostvaren pre roka. Da li se radi o blagotvornom uticaju ministra Mrkonjića na kolege ili čemu drugom, naši ministri namerno zaobilaze činjenicu da smo sve rokove u procesu evropskih integracija već probili. Status kandidata je trebalo već da imamo, a do toga bismo i došli da je vreme od prošlih izbora iskorišćeno za definisanje nove evropske politike Srbije. To se, na žalost, nije desilo, pa tako još uvek tavorimo sa istim dilemama i pitanjima kao i pre dve i po godine. Što ne čudi, budući da tavorimo i sa istim ljudima.

Druga stvar se tiče pozivanja na tehnički karakter belgijske i holandske vlade. Ministri tvrde da vlade članica EU od trenutka raspisivanja izbora do formiranja nove vlade ne mogu da donose bilo kakvu odluku na evropskom nivou. Kada bi to zaista bilo tako, Evropska unija sa 27 vlada nikada ne bi bila u stanju da donese bilo koju odluku koja počiva na konsenzusu ili jednoglasnosti. To nam govori da je u pogledu srpske kandidature postojalo nešto drugo što je odložilo najavljeni napredak. I tako naši ministri, umesto da građane upoznaju sa procedurama institucije kojoj navodno hrle, istim tim građanima „na blef“ sipaju šljunak u mozak kako slučajno neko ne bi pomislio da im posao ne vredi boba.

Filed under: Vladimir Pavicevic by Vladimir Pavicevic
1 Comment »

Nepune dve ipo godine nakon što su predstavnici albanskog naroda na Kosovu usvojili Deklaraciju nezavisnosti kojom se proglašava nastanak nove države, sudije Međunarodnog suda pravde su saopštili da proglašenje kosovske nezavisnosti ne predstavlja kršenje normi međunarodnog prava. Time je, za sve koji se u politici služe razumom, konačno zapečaćena sudbina kosovske politike Srbije koju su u kontinuitetu vodili Milošević, Koštunica i Tadić. Srpski establišment je, prepoznavši da to može značiti koji glas manje na sledećim izborima, sadržinu mišljenja Suda brže bolje protumačio kao nedavanje signala Prištini da je imala pravo na secesiju, a pojedini ministri u srpskoj Vladi su upirali prstom u svetske sile pitajući se dokle više sa nepravdom. Umesto da se otrezne jedinim pitanjem koje je sada umesno: koji elementi treba da čine novu politiku Srbije prema Kosovu.

Podsetimo se da je istorija konflikta Albanaca i Srba na Kosovu duga, da je obilovala sukobima, nerazumevanjima i vrlo retko spremnošću da se čuje drugi. Period suživota u bivšoj Jugoslaviji nije doneo smirivanje tenzija, ali je Miloševićev dolazak na vlast tenzije rasplamsao. Od prvog odlaska na Kosovo uoči Osme sednice do rata koji je 1999. očekivano izgubio, Slobodan Milošević je vodio politiku koja je kosovski mit postavila kao pitanje opstanka srpstva, tretirajući srpsko stanovništvo na Kosovu kao keca u svojoj partiji pokera, a albansko kao arhineprijatelja. Gubitak Kosova 1999. godine nije doneo nikakvu promenu u kosovskoj politici, čak se čini da deset godina nakon Miloševićevog svrgnuća nepromenjena živi u zvaničnoj politici današnje Srbije.

Izgubljeni rat ne znači ništa, govorilo se u društvu Koštuničinih ministara, u pregovorima je naša šansa. Pregovori su vođeni tokom 2006. godine, uglavnom u Beču a rezultat je bio potpuno razmimoilaženje pregovaračkih strana o tome gde leži budućnost Kosova. Ne časeći odviše, predstavnici albanskog naroda na Kosovu okupili su se 17. februara 2008. godine u zgradi kosovske skupštine i usvojili Deklaraciju nezavisnosti. U Beogradu su iste večeri popaljene ambasade pojedinih država, a stigla je i pretnja zahlađenjem odnosa sa svima koji prihvate kosovsku nezavisnost. Nešto docnije srpsko Ministarstvo spoljnih poslova lansiralo je tezu da kosovsko pitanje treba da se izmesti u pravnu arenu, u kojoj će kosovska politika Srbije pronaći svoje opravdanje. A pravna arena je rezervisana za telo od stručnosti i autoriteta – Međunarodni sud pravde.

Išlo se logikom da je pravda, a onda i pravo, na strani srpstva. Rat smo izgubili jer smo ratovali protiv snažnijih; političke pregovore smo izgubili jer je suprotstavljena strana iza sebe imala moćnije; u polju prava i pravde ne mogu nas pobediti. A onda je kao hladan tuš stiglo mišljenje Međunarodnog suda pravde kojim se, jasnije od rezultata rata i preciznije od rezultata bilo kojih pregovora, potvrđuje da se u normama međunarodnog javnog prava ne može pronaći osnov za markiranje Deklaracije nezavisnosti kosovskih Albanaca kao nelegalne. Vlada Srbije hitro je pripremila rezoluciju za Generalnu skupštinu odlučivši da rasplamsa novu bitku za Kosovo u političkoj areni u kojoj je 2006. ta bitka već vođena i izgubljena.

Štavise, ko je pažljivo pratio skupštinsku debatu vođenu nakon sudskog mišljenja, mogao je uočiti interesantne paradokse. Dok su se poslanici vladajuće većine  i Demokratske strane Srbije prepucavali uzajamno se optužujući za propuste u dosadašnjoj kosovskoj politici, Ivica Dačić se upitao zašto su uopšte rušili SPS, imajući u vidu strast sa kojom se zaklinju u sopstveno, selektivno tumačenje rezolucije 1244. I to sa punim pravom, budući da zaključci do kojih je Skupština došla, kao i nove inicijative Vlade i predsednika navode na zaključak da oni pokušavaju da udahnu novi život već poraženoj politici, a ne da je menjaju. Mitološko shvatanje kosovskog problema čak je dobilo novu dimenziju u interpretacijama ministra spoljnih poslova, koji otvoreno govori da nam predstoji teška borba, koju ćemo po svoj prilici izgubiti, ali u nju moramo ući bez obzira na ishod, radi nje same. Bolje to ne bi sročio ni sam car Lazar iz narodne pesme.

Umesto održavanja u životu davno propale Miloševićeve kosovske politike, mišljenje Međunarodnog suda pravde bi trebalo da bude jak povod za preispitavanje postojeće politike prema Kosovu i definisanje elemenata za novu. Centralni deo ovog teksta čini predlog koraka koji bi trebalo da vode ka pokušaju rešavanja spornih pitanja koja se javljaju u kontekstu odnosa između Srbije i Kosova, kao i pokušaju ostvarenja šire, regionalne stabilnosti na Zapadnom Balkanu. Prethodno ću dati pregled drugih, realnih, opcija za definisanje kosovske politike i razloge zbog kojih smatram da nijedna od njih nije dobra za građane Srbije.

Najgora opcija u pogledu definisanje kosovske politike u Srbiji je status quo. Zamrzavanje postojeće situacije bi značilo i zamrzavanje Srbije kao nedovršene države. Ova opcija bi Srbiju očuvala kao državu nedefinisanih granica, a u političkom polju bi simbolička snaga kosovskog mita i dalje bila jaka. Status quo bi Srbiju držao udaljenu od evroatlantskih integracionih procesa, izvan mogućnosti da se u skorije vreme približimo evropskom civilizacijskom krugu od kojeg nas je Milošević odvojio pre dve decenije. Zamrznuti konflikt bi se odrazio i na države u regionu i dok bi trajao predstavljao bi potencijalno žarište nestabilnosti Zapadnog Balkana. Etnička identifkacija stanovništva u entitetima unutar postojećih država Zapadnog Balkana bi verovatno jačala, što bi nas držalo u stalnom strahu od novih sukoba. Sve su to razlozi protiv ove opcije.

Podela Kosova podrazumeva odvajanje severnog dela Kosova i pripajanje Srbiji, sledeći od ranije poznatu formulu 88-12-12. Prosto rečeno, formulom se tvrdi da, budući da je Kosovo činilo 12% teritorije Srbije, a da severni deo Kosova sa centrom u Kosovskoj Mitrovici čini otprilike 12% teritorije Kosova, onda bi ta srazmera mogla da posluži kao osnov za podelu Kosova. Ovo je za Srbiju, takođe, loš predlog. Njime se zapostavljaju enklave južno od Ibra u kojima živi srpsko stanovništvo i pažnja se usmerava isključivo na teritoriju. Jednako težak problem je što ovaj predlog uvodi etnički princip definisanja granica kao primarni, što bi kao posledicu moglo da ima menjanje granica na jugu Srbije, ali i u Makedoniji, Crnoj Gori i u Bosni i Hercegovini. Tu vrstu pretumbavanja čini se da je nemoguće zamisliti bez novih ratova, otud i ovaj predlog tretiramo kao veoma loš.

Priznanje kosovske nezavisnosti u postojećim okolnostima, takođe, nije dobro rešenje. Formula standardi pre statusa, koja je figurirala kao adut zapadnih sila tokom pregovora 2006. godine, pa i pre toga, nije obezbedila zaštitu prava manjinskih zajednica na Kosovu, naročito ne prava srpske zajednice. Uprkos tome što deo srpske populacije učestvuje na kosovskim izborima i što predstavnici Srba učestvuju u radu kosovskih institucija, stepen ostvarivanja osnovnih ljudskih prava i sloboda je veoma nizak, a Srbi u enklavama žive u vrsti geta. Dodatni problem je što se u ambijentu razvoja mlade države svi borci za njenu nezavisnost, pa i osumnjičeni za najteže ratne zločine tretiraju kao heroji. U takvoj atmosferi teško je i zamisliti skoro ostvarenje zadatih standarda i nezavisnost Kosova Srbija ne bi trebalo verifikuje sve dok se život na Kosovu odvija u takvim uslovima.

Nova kosovska politika trebalo bi pre svega da doprinese izlasku Srbije iz teritorijalnog previranja u kojem se nalazi još od 1988. godije. Ona treba da pođe od prihvatanja realnosti da je nezavisnost Kosova verifikovana ratom 1999. godine, potom u političkoj, a na kraju i u pravnoj areni. Ona treba da uvaži da su ključni spoljnopolitički partneri Srbije i gotovo svi susedi priznali Kosovo kao nezavisnu državu. Novom kosovskom politikom treba jasno pokazati da se prihvata da je srpska diplomatija doživela krah i da, po pitanju delanja u odnosu na kosovsku temu, treba da se menja iz korena.

Prvi korak u novom spoljnopolitičkom nastupu u odnosu na kosovsko pitanje trebalo bi da bude upućivanje signala da Srbija prihvata realnost i da je spremna da prizna nezavisnost Kosova pod određenim uslovima. Iniciranje pregovora o uslovima za prihvatanje nezavisnosti stvorilo bi pretpostavke za rešavanje jednog od najtežih problema na Zapadnom Balkanu. Uslovi za priznanje nezavisnosti trebalo bi da se odnose na:

• obezbeđivanje jasnih garancija za manjinsko, srpsko, stanovništvo na Kosovu;
• državljanstvo pripadnika srpskog naroda koji žive na Kosovu:
• slobodu kretanja za Srbe koji žive na severu Kosova i u enklavama;
• pravno uređenje zaštite srpskih spomenika kulture i slobodan pristup ovim lokalitetima.

Predstavnici najvažnijih institucija Srbije bi kao gest dobre volje trebalo da pozovu kosovske Srbe da učestvuju na kosovskim izborima i u kosovskim institucijama. Srbija bi time poslala signal i partnerima iz Evropske unije i SAD da je ozbiljna u pogledu perspektive članstva u EU i NATO. Kao dodatni znak odgovornosti i prema regiji kojoj pripada, Srbija bi trebalo da inicira sazivanje Konferencije o bezbednosti i saradnji na Zapadnom Balkanu, koja bi kroz rad u odgovarajućim telima obezbedila periodične sastanke predsednika država ili vlada Zapadnog Balkana na kojima bi se rešavalii problemi koji se tiču regiona. Konferencija bi mogla da funkcioniše po modelu rada Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji (KEBS) sve dok se ne stvore uslovi da se na temelju rezultata rada Konferencije osnuje međunarodna organizacija koja bi povezivala države Zapadnog Balkana.

Osnovna primedba ovom predlogu mogla bi da bude izražena sumnjom u to da je Srbija, nedovršena država, uopšte u stanju da postavlja uslove drugima oko bilo kojeg pitanja. Odsustvo bilo kakve reputacije Srbije u međunarodnim odnosima, kao proizvoda delanja neodgovornih i neozbiljnih političara, dodatni je problem svakom pokušaju da se iskoči iz staze devedesetih. Pre se može očekivati da sličan predlog dođe kroz vrstu pritiska spolja, što bi umanjilo pozitivne efekte ukoliko bi inicijativa došla upravo iz Srbije. Šansu ipak treba tražiti u predlozima novih politika, ali i u novim ljudima kao nosiocima tih politika.

Filed under: Vladimir Pavicevic by Vladimir Pavicevic
No Comments »