Vladimir Pavićević

Pre tačno godinu dana poslanici Evropskog parlamenta u Strazburu usvojili su tekst rezolucije kojom se 11. jul proglašava za Evropski dan sećanja na žrtve genocida u Srebrenici. U vreme dok je nastajala rezolucija evropskih poslanika, domaća politička javnost je samo delimično reagovala. Predstavnici jednog dela političkih partija tvrdili su, kao i danas, da se genocid nikad nije dogodio i da postoji samo u glavi „dokazanog neprijatelja srpskog naroda“ Jelka Kacina koji je bio jedan od predlagača ove evropske rezolucije. Drugi deo javnosti je nemo posmatrao događaj, kao da već tada nije postalo jasno da je prostor za dalje prenebregavanje državne odgovornosti Srbije značajno sužen, posebno nakon što su istovetni tekst rezolucije usvojili parlamenti susednih država.

Godinu dana kasnije, nakon prvog nenegativnog izveštaja Serža Bramerca, Srbija je dobila odmrzavanje Prelaznog trgovinskog sporazuma, a prethodno i ukidanje viza za svoje građanke i građane. Nastojeći da parira sve glasnijim kvazievropskim porukama naprednjaka, prosvetljeni predsednik Boris Tadić je konačno prelomio i izgovorio da rezolucija o genocidu u Srebrenici mora biti doneta u parlamentu Srbije, jer je to „moralni čin“ prema žrtvama najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata. Odocnelu izjavu prati bedna polemika o tome čije žrtve vrede više ili čije žrtve više bole i nastavlja se iz dana u dan. Politikantstvo pojedinih političkih partija, poput Dačićevog SPS ili Nikolićevog SNS, postaje sve očiglednije. Velike pričalice o Evropskoj uniji sada su prećutno protiv rezolucije u čijem tekstu bi se našla reč genocid. Ne mare što je Međunarodni sud pravde (onaj isti za koji se očekuje da spasi obraz srpske diplomatije savetodavnim mišljenjem o nezavisnosti Kosova) u presudi iz 2007. jasno saopštio da je genocid izvršen. Održivost ove pozicije pokazaće naredni izbori.

Dok srpski parlamentarci biraju između jedne ili dve deklaracije, i tako većaju kako da se vrate u prošlost, a da ne ugroze svoju političku budućnost, stiče se utisak da im poenta promiče. Iako je važnost donošenja rezolucije o Srebrenici u Skupštini Srbije neupitna, to nije sve što treba učiniti da bi se raskrstilo sa prošlošću iz devedesetih godina prošlog veka. Intenziviranje multilateralnog dijaloga između država koje su bile obuhvaćene ratnim sukobima posebno je značajno, jer se jedino tako može obezbediti da budući odnosi evropskih suseda budu zasnovani na pravdi. Rezolucija o genocidu u Srebrenici trebalo bi da bude početak trajnog pomirenja i postizanja pravičnosti na prostorima Zapadnog Balkana. Prvi naredni korak bi trebalo da bude tešnja institucionalna saradnja država u regionu, koje su u obavezi da reše pitanja nestalih, raseljenih, proteranih i obespravljenih. To pitanje, kao i pitanje kažnjavanja odgovornih za njihove patnje trebalo bi da se reši pre ulaska Srbije u Evropsku uniju, i biće postavljeno pred naš pregovarački tim isto onako kako se to pitanje danas otvoreno postavlja susednoj Hrvatskoj.

Pravila su ista, vrednosti su jasne, a zacrtana budućnost u Evropskoj uniji. Da li ćemo se radi ove budućnosti vratiti u prošlost, i na kakav način – od nas zavisi. I to je mnogo više od slogana (na žalost samo jedne) političke partije. Kako Srbija zamišlja svoju budućnost ukoliko se premišlja oko jednog civilizacijskog čina koji bi trebalo da odražava prirodno užasavanje nad zločinom? Kakve odnose teži da izgrađuje sa svojim susedima, ako joj je teško da promuca nekoliko rečenica? I zašto ih je tako teško baciti na papir?

Odgovor treba potražiti u bojazni vladajuće elite da će priznanje genocida u Srebrenici predstavljati vrh ledenog brega, da će otvoriti put za niz poteza kojima će se konačno konkretizovati već oveštala fraza o suočavanju sa prošlošću. Jedan čovečniji saziv parlamenta većao bi o sasvim drugim stvarima – o političkoj odgovornosti vlade koja ne može da locira čoveka odgovornog za masakar u Srebrenici, o nemoći policije i bezbednosnih službi da razotkriju njegovu mrežu pomagača, o dubini i širini ovog „zločinačkog udruženja“ čiji su članovi i simpatizeri po svoj prilici raštrkani uzduž i popreko pozicija na kojima se odlučuje. Otud i njihova bojazan da će otkrivanje vrha izazvati topljenje ledenog brega pod kojim je ova zemlja odavno ulegla.

Nadajući se da je njihova bojazan opravdana, iščekujući nekog predsednika, neku vladu ili neki parlament koji će hrabro učiniti ono što se odavno moralo – otvoriti tajna dosijea, završiti sa istragom ratnih zločina, privesti preostale odgovorne pravdi – od ovih se uzdam barem iznuđenoj rezoluciji.

Filed under: Vladimir Pavicevic by Vladimir Pavicevic
No Comments »

Evropska komisija objavila je 14. oktobra izveštaj o napretku Srbije u procesu evropskih integracija za period od početka oktobra 2008. do sredine septembra 2009. godine. Ovaj dokument je važan zbog toga što sadrži preporuke EU za Srbiju u određivanju prioriteta u procesu njene evropske integracije. Otud je pogrešno govoriti da je izveštaj dobar ili loš, iako su nekoliki zvaničnici pokušali da poentiraju, proglašavajući izveštaj „najboljim do sada.“ Nakon ovog blefa kratkog daha ostaje nam da ozbiljno analiziramo sam tekst, čija sadržina predstavlja ogledalo Srbije. Ono ne nudi čistu sliku stanja reformi kod nas, već se uspeh u reformskim procesima analizira na osnovu tri grupe kriterijuma: (1) političkih; (2) ekonomskih; i (3) uspostavljanja evropskih standarda putem usklađivanja domaćeg prava sa pravnim sistemom Evropske unije.

U delu izveštaja u kojem se napredak Srbije procenjuje na osnovu političkih kriterijuma analizira se rad na ispunjavanju kriterijuma iz Kopenhagena, odnos sa susedima i državama članicama EU, i saradnja sa Tribunalom u Hagu. Preporuka je Evropske komisije da Skupština Srbije treba da ojača svoj institucionalni kapacitet i da počne da radi ono što joj po prirodi stvari pripada – da vrši kontrolu rada Vlade. Procenjuje se da je nosilac zakonodavne vlasti u Srbiji dodatno oslabljen partijskom kontrolom poslaničkih mandata i minimalno iskorišćenim nadležnostima skupštinskih odbora.

Na drugoj strani, Vladi Srbije je upućena primedba za neefikasnost u sprovođenju usvojenih politika i strategija i jednako slabu primenu zakona koje je usvojila Skupština. Jednako važna primedba izvršnoj grani vlasti u Srbiji odnosi se na nekoordinisano delanje ministara u Vladi, pa se preporučuje da se ono što prepoznajemo kao odavno usvojenu formulu vladajuće elite, po kojoj se politike formiraju danas samo za sutra, zameni planskim radom uz koordinirano delanje ministara koje će biti usmereno ka ostvarenju dugoročnih ciljeva. Uvijeni jezik evrodiplomatije zapravo razotkriva slabu tačku raštimovane vladajuće koalicije – ministarstva feudalizovana po partijskoj liniji.

Ista celina upućuje i na probleme sa kojima se u svom delovanju suočavaju nezavisna regulatorna tela poput Državne revizorske institucije ili Komisije za zaštitu konkurencije i ukupno se primećuje da je rad na reformi javne uprave spor, skoro neprimetan. Dometi u reformi pravosuđa i borbi protiv korupcije se, takođe, ocenjuju kao bledi, a zapaža se i skroman napredak u pogledu poboljšanja saradnje sa susedima i regionu uopšte.

Ekonomski kriterijumi napretka Srbije u procesu evropskih integracija odnose se na stvaranje funkcionišuće, tržišne privrede. Ovaj deo sadrži upute na sistemske mane i strukturalne probleme u srpskoj ekonomiji poput značajnog budžetskog deficita i spoljnog duga, visoke stope nezaposlenosti, nerazvijenih mehanizama zaštite konkurencije, te pada direktnih stranih investicija kao posledice svetske krize ali i nepredvidljivosti koja nastaje usled nestabilne političke situacije i nepostojanja jasnih propisa.

Deo izveštaja koji se odnosi na evropske standarde sadrži analizu administrativnih kapaciteta Srbije kao i uspešnost u prilagođavanju domaćih propisa i politika pravnom sistemu i politikama Evropske unije. Našim vlastima se preporučuje značajnije usmeravanje ka regulisanju zaštite potrošača, slobodnog kretanja ljudi, roba, kapitala i usluga, te boljem definisanju pravila konkurencije. Ipak, najoštrije ocene odnose se na slabe rezultate u borbi protiv pranja novca i trgovine drogama. Srbija je označena kao ključna tranzitna država za transport narkotika u Evropu.

Kada se navedenim zamerkama i preporukama pridoda hronični problem korupcije, u ogledalu se oslikava neuređena i nedovršena država koja tek treba da ostvari uspehe na svom evropskom putu. Toliko pominjana teza nekoliko ministara u Vladi Srbije da se u ovogodišnjem izveštaju prvi put jasno priznaje da Srbiji Evropa jeste cilj je koliko prazna toliko i netačna. Evropska komisija je i u prošlogodišnjem izveštaju primetila da u Srbiji postoji jasna politička volja za članstvo u EU, koja se odrazila pobedom „evropskih snaga” na izborima 11. maja 2008. godine. Setimo se da je i predsednik Republike, proslavljajući pobedu liste „Za evropsku Srbiju“ na parlamentarnim izborima 2008. godine, izjavio da su građani na izborima potvrdili evropski put Srbije i da će Srbija biti u Evropskoj uniji.

Od tih izbora do danas Evropska komisija je napisala dva izveštaja o napretku Srbije u njenoj evropskoj integraciji, a ton oba dokumenta sugeriše da se Srbija jedva pomerila sa mesta. Odgovorna Vlada bi trebalo da reaguje na primedbe i preporuke Komisije i usmeri svoje delovanje ka eliminisanju prepreka na evropskom putu. To bi mogla da uradi i tako što bi iskoristila administrativne kapacitete Kancelarije za evropske integracije, koja je dobila retku pozitivnu ocenu od strane EU, i dala joj stvarna ovlašćenja i političku težinu da sprovede posao evropskih integracija. Umesto što se u ministarstvima u našoj Vladi Kancelarija za evropske integracije posmatra kao strano telo koje svojim planovima rada narušava postojeći red stvari, ovoj instituciji bi trebalo omogućiti da se bavi svim stručnim, administrativnim i operativnim poslovima koji su neophodni za uspešan put Srbije ka Evropi.

Skupa uzev, strpljivom čitacu izveštaja ne treba dugo da kao Alisa Luisa Kerola zađe iza ogledala i podseti se da i dalje živi u zemlji čuda, rastrzanoj paradoksima, bez jasnog kompasa, vođenoj elitom koja pluta dok može, zadovoljava se prelaznim ocenama i divi se sopstvenom odrazu, u nadi da će, ako hiljadu puta ponovi da je uspešna, to stvarno i postati.

Filed under: Vladimir Pavicevic by Vladimir Pavicevic
No Comments »

Parada ponosa najavljena za 20. septembar nije održana. Organizatori su naveli da država nije u stanju da garantuje bezbednost učesnica i učesnika, te da im je predloženo da protest organizuju kod Palate Srbija ili na Ušću na Novom Beogradu. Ovakav razvoj događaja otkrio je barem dve važne stvari: da Srbija nije država u kojoj su Ustav i zakoni neprikosnoveni; i da je ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić, doživeo veliki profesionalni neuspeh.

Skup je najavljen na vreme, u skladu sa zakonom, a ministar Dačić je uprkos izjavama podrške organizaciji ovog događaja, saopštio da je policija nemoćna da garantuje bezbednost učesnicama i učesnicima. I to zbog veoma ozbiljnih pretnji koje su upućivale ultradesničarske i klerofašističke organizacije. U javnosti je pak, zahvaljujući neodgovornim izjavama pojedinih političara, stvorena slika da je problem nastao zato što grupa de facto diskriminisanih građanki i građana, svojom mirnom šetnjom, provocira nasilnike i fašiste. Ova bezobrazna i opasna igra konačno je kulminirala porazom građanske, demokratske i evropske Srbije čija je vladajuća elita još jednom uspela da pokaže da je Evropa od nas veoma udaljena.

Ministar Dačić je mesecima unazad pokušavao da nam svima objasni kako je veliki zaštitnik slobode medija, Ustava i zakona i kako više nije „onaj stari, Miloševićev socijalista“. Važan test za policiju i njega lično uradio je dobivši negativnu ocenu, kao ministar koji će ostati upamćen po tome što nije obezbedio neposrednu primenu prava građana koja garantuje Ustav. Nijedna grupacija ne može i ne sme biti jača od države, jer ako je drugačije to znači da država kao politička tvorevina najvišeg ranga u Srbiji ne postoji. U tom slučaju, više se niko ne može osećati bezbednim: danas su ugroženi pripadnici LGBT populacije, a sutradan to mogu biti pripadnici određenih političkih opcija, verskih zajednica ili građani manjinske etničke pripadnosti.

Srbija neće postati moderna demokratija dok ne usvoji vrednosti moderne Evrope i  ne primeni ih u praksi. Do tada, ona će biti orvelovska država jednakih i jednakijih. U takvoj životinjskoj farmi biće moguće da zakon sile i ulice bude zamenjen vladavinom prava tek kada Srbija postane ono što odavno nije - država.

Filed under: Vladimir Pavicevic by Vladimir Pavicevic
1 Comment »

U novembru 2009. godine biće obeležena dvadesetogodišnjica pada Berlinskog zida. Na talasu ovog epohalnog događaja, kojim se ne bez razloga oivičava 20. vek, fundamentalne promene u sistemu međunarodnih odnosa potpuno su preoblikovale evropski kontinent. Posledice ovih promena na međunarodni položaj Srbije su više nego očigledne, ali su u očima političke elite vladajuće Srbije bile, a po svoj prilici i ostale, neprimećene.

Svojevrsno odsustvo sluha za proces demokratizacije koji je obuhvatio čitavu Evropu tokom devedesetih godina preraslo je u potpuni autizam. Te su devedesete otpočele Miloševićevom preuranjenom čestitkom neuspešnim pučistima koji su nastojali da zaustave raspad Sovjetskog Saveza, a završile su se delirijumom u kojem je bračni par koji je vladao Srbijom pokušavao da je predstavi kao „ostrvo slobode“ uz rame sa Irakom, Kubom, Libijom i Severnom Korejom.

Bračni par je otišao, ali ih je trend ove sumanute geopolitičke koketerije nadživeo. To najbolje potvrđuju nastupi ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića koji dvadeset godina nakon brisanja gvozdene zavese nanovo oživljava ideju o Srbiji koja je mesto susreta i prožimanja Istoka i Zapada pa samim time nezaobilazni međaš svetske politike, takoreći pupak sveta.

Legenda o Srbiji između Istoka i Zapada je nadživela Miloševića jer je starija od njega. Ali ne onoliko stara koliko bi njeni zagovornici voleli da bude. Kroz literaturu se nažalost decenijama provlači da ovo popularno viđenje o Srbiji i na Istoku i na Zapadu ima svoj izvor u rečima Svetog Save. Navodno, Sveti Sava piše igumanu Irineju 1221: „Istok je mislio da smo mi Zapad, a Zapad da smo Istok. Neki od nas su pogrešno shvatili naše mesto u ovom sukobu struja pa su vikali da mi nismo ni jedna ni druga strana, a neki da smo isključivo jedna ili druga. A mi smo, kažem ti Irineju, sudbinom predodređeni da budemo Istok na Zapadu i Zapad na Istoku.“

Nesputani time što će se ovo apokrifno pismo uzalud tražiti u ozbiljnim zbirkama srednjevekovnih tekstova poput sabranih dela Svetog Save koje je izdala Srpska knjževna zadruga, veseljaci ga koriste gde stignu. Ministru spoljnih poslova i predsedniku Republike ono bi dobro došlo kao adut iz istorije Srbije za čelični zagrljaj u koji su uskočili sa braćom Rusima; pri tom i za opravdanje zanemarivanja transatlantske dimenzije naše spoljne politike. Ali avaj. Takvo pismo Sava nikad nije napisao. I još gore. O, pometnje li od Andrića venca niz kneza Miloša ulicu: stiže proverena vest iz daleke nam istorije da je Savin brat, Stefan Prvovenčani svoju kraljevsku krunu dobio od pape iz Rima, sa Zapada.

Stav o sudbinski teškoj ali zahvalnoj poziciji Srbije zapravo je nastao tokom druge polovine devetnaestog veka u zanosu romantizma. Baš su tada ove misli, kao i mnoge druge, stavljene u usta Svetom Savi, da bi opravdale antizapadnu orijentaciju Srbije. Tako je Jovan Skerlić početkom 20. veka primetio da „kod nas ima mnogo ljudi koji polemišu protiv ’trulog Zapada’ i sa nekim ushićenjem govore o nekoj ’srpskoj’ i ’slovenskoj’ kulturi. Oni su od ’trulog Zapada’ preuzeli kako način odevanja tako i navike, institucije i apetit, ali ne i ono što Zapad čini tako velikim, u čemu je uistinu veliki učitelj: osećanje za lično dostojanstvo, slobodu, inicijativu, onaj vedri, preduzimljivi, trezveni duh koji je iznedrio celu civilizaciju.“

Ovaj skerlićevski zanos Zapadom nije bio uverljiv za njegove savremenike niti za elitu koja je odgajana u narednim decenijama, pa je diskurs o srpskoj zemlji kao međi a otud i prizvuk posebnosti koji sebi pripisujemo ostao relevantan i početkom 21. veka. Prevagu je odnela koliko čuvena, toliko i prenaglašavana opaska Jovana Cvijića da smo „izgradili kuću na drumu“. Koristeći se ovom frazom, mnogi su političari pravdali klimanje temelja te kuće, njeno raskućavanje ili krađu nameštaja.

Danas su vrednosti ekonomskog i političkog sistema Zapada vitalnije nego bilo koja njihova alternativa. Za Srbiju, koja ne predstavlja veliki geostrateški interes za velike sile, to znači šansu za integrisanje u veći sistem u okviru kojeg će moći da obezbedi kvalitetniji život svojim građankama i građanima. Umesto usmeravanja ka Rusiji, udvaranju nesvrstanima i vraćanju spoljnoj politici Miloševićeve Srbije, ministar spoljnih poslova bi trebalo da pristupi definisanju nove spoljne politike, koja bi se zasnivala na objektivnoj proceni stanja u kojem se zemlja nalazi i okruženja kojem pripada.

Za razliku od zanavljanja koliko popularnih toliko netačnih shvatanja o Srbiji i na Istoku i na Zapadu, racionalno tumačenje međunarodnih odnosa i realno sagledavanje našeg položaja nam sugeriše da apsolutni prioritet naše spoljne politike treba da postane interiorizacija onih vrednosti koje nam mogu pomoći da što brže i efikasnije rešimo unutrašnje probleme.

Osnovna spoljnopolitička orijentacija zemlje treba da bude ka evropskim i transatlantskim integrativnim procesima, ona treba da postane izraz opredeljenosti za suštinske sistemske promene u zemlji i deo napora da se postave temelji novog ekonomskog, pravnog, političkog i bezbednosnog uređenja. Njome treba pretočiti golim okom vidljivu činjenicu da je Srbija geografski na zapadu u stremljenje da ona to postane i vrednosno. Ili prosto ponoviti već sto godina star apel Jovana Skerlića: „Za nas postoji samo jedan lek: da se Zapadu i njegovim idejama širom otvore vrata.“

Filed under: Vladimir Pavicevic by Vladimir Pavicevic
1 Comment »

Ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić uspeo je, prema pisanju medija, da bude glavna tema Političko-bezbednosnog komiteta Evropske unije, i to zbog nedoličnog i nediplomatskog ponašanja prema visokom zvaničniku EU u Beogradu. Naš ministar je tokom zvaničnog sastanka sa Lambertom Canijerom, specijalnim predstavnikom UN za Kosovo, uspeo da napravi diplomatski incident zabranivši predstavniku EU u Beogradu, Peteru Sorensenu da govori na date teme.

Jeremić je pokušao da zamaskira incident naknadnim razgovorom sa Sorensenom, ali to nije bilo dovoljno da se prekršaj zaboravi. Možda Ministru nije jasno da se informacija o takvim incidentima istog trenutka, preko diplomatskih kanala, šalje svim državama-članicama EU. Možda mu nije jasno ni to da njegovo ponašanje kao ovlašćenog državnog zvaničnika ima veliku težinu i uticaj na percepciju politike Srbije prema Briselu. A možda je Ministar (samo) pokazao koliko ne poznaje bit diplomatije i diplomatskog ponašanja.

Izvesno je, pak, da Jeremić svojim (ne prvim) ekscesom pokušava izgraditi imidž energičnog čoveka koji ume da udari šakom o sto, da postavi svakog na svoje mesto, i da sa „njima“ razgovara „kako treba“. U Srbiji kakvu nam je Milošević ostavio takvo mu ponašanje čak i može doneti poneku čestitku i pohvalu. Trikovi slične prirode održavaju na srpskoj političkoj sceni i mnogo gore kabadahije, ali ministru spoljnih poslova to naročito ne sme biti tolerisano. Izabran je da zastupa i štiti interese građana Srbije. Ako za to nije sposoban ili ako postaje suviše netrpeljiv prema svojim kolegama sa Zapada, treba da podnese ostavku i svoj posao prepusti nekom ko je poslu vičan. Uzalud mu dobar engleski, ako njime čini više štete nego koristi.

Filed under: Vladimir Pavicevic by Vladimir Pavicevic
No Comments »

Šengenski sporazum predstavlja jedan od najznačajnijih dokumenata u istoriji evropskih integracionih procesa. Njegovim potpisivanjem 1985. godine Belgija, Holandija, Luksemburg, Francuska i Nemačka ukinule su unutrašnje granice i bilo kakvu kontrolu kretanja za svoje državljane unutar novostvorene šengenske zone. Širenjem granica Evropske unije i šengenskog prostora danas je moguće putovati bez ikakvih graničnih prelaza i kontrola od Baltičkog mora do Atlantika.

Krajem januara 2008. godine počeo je i dijalog o ukidanju viza građanima Srbije koji putuju u države potpisnice Šengenskog sporazuma. Srbija je prva država na Zapadnom Balkanu koja je od Evropske komisije dobila tzv. Road Map, odnosno Mapu puta, čija realizacija vodi ukidanju viza za građanke i građane Srbije. Obaveze koje je tada preuzela Srbija, jasno su i precizno definisane, ali još uvek čekaju na svoju punu realizaciju.

Nedavno je u Srbiju došla delegacija Evropske komisije u svoju prvu od četiri posete, koliko će ih ukupno biti do polovine ove godine. Njihov glavni zadatak je da ispitaju tempo i obim realizacije svih obaveza koje je Srbija preuzela u želji da građanima omogući slobodno putovanje unutar šengenske zone. Zanimljivo je to što su vlasti ostale iznenađene kada je ova delegacija (ne)najavljeno posetila poverenika za informacije od javnog značaja, koji je tek zahvaljujući toj poseti od resornog ministarstva dobio elementarne uslove za neometan rad. To je jedan od pokazatelja da se na izgradnji institucija koje prate sprovođenje zakona neophodnih za ukidanje viza, mora još više i kontinuirano raditi.

Nakon prve posete Srbiji, uslediće još tri posete, koje će biti okončane zaključkom ove delegacije koji će biti prosleđen državama Evropske unije (potpisnicama Šengenskog ugovora), nakon čega će biti doneta politička odluka o ukidanju viza za građanke i građane Srbije. Ono što se ne pominje često, jeste da je potrebno određeno vreme ne bi li eventualna odluka o ukidanju viza bila implementirana u svim državama. Taj proces bi mogao potrajati, te je zato važno da se Srbija ovom poslu maksimalno posveti.

Budući da iz Brisela nema političkih uslovljavanja za ukidanje viza, može se reći da je Evropska unija uradila svoj deo posla. Sva odgovornost pred građanima za ukidanje viza je na Vladi Srbije, koja osim proklamovane želje mora da pokaže i efikasnost ne bi li ovaj obiman posao bio urađen do kraja 2009. godine.

Pitanje viza je ne samo veoma važno, već i osobito osetljivo za građanke i građane Srbije. Sa raspadom Jugoslavije i izolacijom u koju je Srbija dospela usled politike tadašnjeg rukovodstva, čiji jedan deo danas za svoju delatnost odgovara pred međunarodnim i domaćim sudovima, drugi uživa u nezasluženoj državnoj penziji, a treći učestvuje u vršenju vlasti i raspodeli privatizacionog kolača, građani su se neočekivano našli u veoma teškoj situaciji. Slobode kretanja, koje im je obezbeđivao čuveni crveni pasoš SFRJ, sa kojim su bez vize mogli otići gotovo svugde, sem u SAD ili SSSR, preko noći su zamenjene nevidljivim, ali neprobojnim zidom.

Građani su se odjednom našli u situaciji koju su tokom Hladnog rata posmatrali iskosa, prelazeći nonšalantno granice evropskih zemalja i posmatrajući začuđeno državljane iz zemalja Istočnog bloka i Trećeg sveta kako strpljivo čekaju u sivim redovima na graničnim prelazima Prvog sveta. Tokom devedesetih smo saznali zašto ti ljudi ne mogu tako lako da uđu tamo gde su namerili. Saznali smo i da je čekanje na granicama samo manji deo složene i ponižavajuće procedure. Saznali smo da nam za izlazak iz Miloševićeve utopije treba VIZA, za koju treba moliti i stajati u predugačkom redu od rane zore, uz rizik da molba ne bude uslišena.

Gnev i poniženje su iracionalna osećanja, koja su podložna političkoj manipulaciji. Tako je Miloševićeva propaganda uspevala dugo da ove sentimente kanališe na pogrešnu adresu – na neljubazne činovnike stranih ambasada, pa i na politiku zavere zapadnih država. Zapravo svugde, sem tamo gde je bilo izvorište ovog problema – u srce jedne nedovršene države bez kompasa. Mnogi su i poverovali, povukli se u sebe, prestali da putuju i pretvorili izolaciju u samoizolaciju.

Sa padom Miloševića, jedan bitan preduslov „dekarantinizacije“ Srbije je ostvaren. Međutim, ne i jedini. Evidentna politička volja Evrope da nam otvori granice olomila se o nesposobnost Srbije da ispuni niz tehničkih uslova potrebnih za viznu liberalizaciju. U međuvremenu, stasava čitava nova generacija, čija su formativna iskustva uskraćena za boravke u inostranstvu, ako se izuzmu maturske ekskurzije u Budimpeštu ili Atinu. O posledicama ovog teškog propusta čitamo u crnim novinskim hronikama, a strahujem da ćemo mu razmere uvideti tek u godinama koje dolaze.

Treba li podsetiti današnju Vladu, koja olako postavlja rokove prelaska na Beli Šengen, i još lakše ih prenebregava, da se igra sa vatrom? Treba li je podsetiti da je jedino što je istinski razlikovalo socijalističku Jugoslaviju od zemalja „realnog socijalizma“ bila mogućnost, mukom stečena, da se iz nje slobodno ulazi i izlazi? Treba li je podsetiti da će bez te slobode oni najaktivniji odlaziti da se nikada ne vrate, a oni manje aktivni prestati da igde i odlaze? Te da jednom, kada konačno ispunimo uslove, lako može da se desi da ne bude mnogo korisnika te lepe beneficije slobodnog kretanja. Putevi će poželet’ Turaka, al’ Turaka nigde biti neće, veli jedna stara poslovica. Ne dajmo da nam se to desi.

Filed under: Vladimir Pavicevic by Vladimir Pavicevic
1 Comment »

Krajem januara 2008. godine počeo je dijalog o ukidanju viza građanima Srbije koji putuju u zemlje Evropske unije. Potpredsednik Vlade za evropske integracije Božidar Đelić tada je gordo saopštio da će Srbija ispuniti sve uslove za ukidanje viza do kraja 2008. godine ukoliko na predsedničkim izborima pobedi opcija koja zagovara evropsku budućnost. Na predsedničkim izborima je pobedio Boris Tadić, a Srbija je, uprkos najavi potpredsednika Vlade, ostala jedna od retkih zemalja Evrope čijim su građanima i dalje potrebne vize za ulazak u države potpisnice Šengenskog sporazuma.

Savet Evropske unije je još 15. marta 2001. doneo Uredbu kojom je utvrdio kriterijume koje države, koje su izvan zone primene Šengenskog sporazuma, moraju da zadovolje da bi njihovi državljani na teritoriju EU mogli da ulaze bez viza. Ovom uredbom je naglašeno da će ispunjenost kriterijuma biti razmatrana u svakom pojedinačnom slučaju, sa posebnim akcentom na sledećim oblastima: ilegalne imigracije, državna politika i bezbednost, odnos EU i trećih zemalja, kao i regionalna usklađenost i reciprocitet.

Potpredsednik Evropske komisije je u maju 2008. uručio predsedniku Srbije Mapu puta za liberalizaciju viznog režima Srbije sa EU. U dokumentu je zapisano da se od Srbije očekuje da u potpunosti primenjuje odredbe Sporazuma o readmisiji i Sporazuma o viznim olakšicama. Navodi se, takođe, da je osim usvajanja zakona o putnim ispravama i zaštiti podataka o ličnosti, Srbija u 2008. godini trebalo da uradi više i na integrisanom upravljanju granicama, sprečavanju ilegalne migracije, borbi protiv organizovanog kriminala, korupcije i pranja novca.

Umesto da objasni zbog čega njegov kabinet i Vlada čiji je član, nisu održali obećanje, zašto nisu učinili nešto da građane izbave iz položaja molioca koji više ne može ni do Budimpešte, Sofije ili Bukurešta bez duge procedure, zašto nisu uredili da se naši građani ne osećaju kao zatvorenici, potpredsednik Vlade Đelić je ponudio novo obećanje – Srbija do kraja 2009. može da se izbori za ukidanje viza za putovanje u zemlje Šengena. Ta su obećanja samo nove igre bez granica. Njima je Đelić, nameravano ili ne, samo potvrdio da opcija koja zagovara evropsku budućnost u Srbiji tek treba da pobedi na izborima.

Filed under: Vladimir Pavicevic by Vladimir Pavicevic
1 Comment »